Naše naredno kotrljanje odvelo nas je put Boljevaca, mesta na levoj obali Save, tridesetak kilometara od centra Beograda i 12km od centra Surčina, naše početne tačke.
I ovog puta poručili smo lepo vreme i poneli dobro raspoloženje. Prošli smo deo Surčina, pa onda i sledeće selo - Jakovo.
Na izlasku iz Jakova skrenuli smo udesno ka kukuruznim poljima i najjužnijem iz grupe Fruškogorskih manastira, Feneku. Predanje kaže da potiče iz XV veka i da su osnivači članovi ugledne feudalne srednjevekovne porodice Branković. Nedavna istraživanja otvaraju mogućnost postojanja zdanja i pre toga, još za vreme vladavine despota Stefana Lazarevića. Bilo kako bilo, činjenica je da je manastirska crkva posvećena Sv.Petki, čije je mošti kneginja Milica prenela u Srbiju, zahvaljujući zetu, otomanskom vladaru Bajazitu II. Od tada se neguje kult ove maloazijske svetice u našim krajevima, a seoska slava obeležava dva datuma u njenu čast. To su letnja i jesenja slava, 8. augusta i 27. oktobra.
Nastavljamo naše kotrljanje lepim putem od manastira. Sa leve i desne strane nas okružuju nepregledna polja žitarica, pokoji suncokret i drvo da napravi hladovinu i osveži putnike namernike.
Izlazimo na glavni put Jakovo-Boljevci i nastavljamo ka sledećoj destinaciji, vešto izbegavajući rupe na putu.
Prolazimo i pored kamenog obeležja nalik srednjevekovnom stećku. To je tzv. Zlatni krst, koji je u vreme dok je Sava bila granica dve velike imperije imao ulogu koju danas imaju saobraćajni znaci za dobrodošlicu u neku državu. Ovaj je obeležavao spas mnogim hrišćanskim narodima, a posebno Srbima koji su svoje poslovanje u tom periodu vodili i život provodili između dva rata - s Austrijancima i Turcima.
U Boljevcima prolazimo pored slovačkog groblja, koje je smešteno nedaleko od protestantske slovačke crkve. Slovaci su južno od Fruške gore ovde najbrojniji i žive u harmoniji reklo bi se sa Srbima i ostalim etničkim grupama, još od druge polovine dalekog nam XVIII veka.
Skrećemo ka Lovačkom domu i pravimo kraću pauzu dok razgledamo okolinu i deo sa fazanima, kao i mogućnosti koje lovci u svojoj sekciji nude. Čak smo dobili i poziv da svratimo narednog dana na paprikaš od divljači. :)
Nastavljamo našu rekreativnu vožnju ka nautičkom selu Biser, koje predstavlja pravi dragulj na obali Save.
Sa skromnom ponudom i odličnim uslovima za rekreaciju zadovoljilo je naše potrebe za aktivnim odmorom.
Iako je pesak na terenu za odbojku bio vreo nije smetalo da se odigra partija i uživa u prirodi nadomak glavnog grada. Neki su slobodno vreme iskoristili za osveženje u reci, a neki su uživali u ćaskanju na terenu ispod kojeg se nalaze neispričani prohujali vekovi i ostaci drevnog naselja - Bućaš.
U poslepodnevnim časovima nastavljamo našu vožnju ka sledećoj destinaciji vezanoj za lokalnu tradiciju.
Naime, ovde slavlja traju takoreći 365 dana u godini, ako nije prestupna.
Tako i mi dokotrljasmo do etno-galerije Stajkova kuća i obiđosmo mali ali značajan kompleks, sa ljubaznom kustoskinjom, koja je ujedno i potomak vlasnika ovog imanja.
U ovom prostoru susreću se srpska i slovačka kultura i prikazuju običaji i tradicija obe etničke grupe tokom viševekovnog suživota.
Mi smo imali priliku da degustiramo i razne đakonije slatke i slane, sve kako su to nekada Slovakinje i Srpkinje pripremale. Poslepodne usledilo je i proglašenje najbolje štrudle i nadlacke, a mi smo otkotrljali u susret sledećim Točkovima tradicije.
Maja Vlaisavljević
razgibavanje
čekajući pobedničku štrudlu i nadlacku
domaćinska atmosfera - takmičenje za najbolji tradicionalni slatkiš
I ovog puta poručili smo lepo vreme i poneli dobro raspoloženje. Prošli smo deo Surčina, pa onda i sledeće selo - Jakovo.
Na izlasku iz Jakova skrenuli smo udesno ka kukuruznim poljima i najjužnijem iz grupe Fruškogorskih manastira, Feneku. Predanje kaže da potiče iz XV veka i da su osnivači članovi ugledne feudalne srednjevekovne porodice Branković. Nedavna istraživanja otvaraju mogućnost postojanja zdanja i pre toga, još za vreme vladavine despota Stefana Lazarevića. Bilo kako bilo, činjenica je da je manastirska crkva posvećena Sv.Petki, čije je mošti kneginja Milica prenela u Srbiju, zahvaljujući zetu, otomanskom vladaru Bajazitu II. Od tada se neguje kult ove maloazijske svetice u našim krajevima, a seoska slava obeležava dva datuma u njenu čast. To su letnja i jesenja slava, 8. augusta i 27. oktobra.
Nastavljamo naše kotrljanje lepim putem od manastira. Sa leve i desne strane nas okružuju nepregledna polja žitarica, pokoji suncokret i drvo da napravi hladovinu i osveži putnike namernike.
Izlazimo na glavni put Jakovo-Boljevci i nastavljamo ka sledećoj destinaciji, vešto izbegavajući rupe na putu.
Prolazimo i pored kamenog obeležja nalik srednjevekovnom stećku. To je tzv. Zlatni krst, koji je u vreme dok je Sava bila granica dve velike imperije imao ulogu koju danas imaju saobraćajni znaci za dobrodošlicu u neku državu. Ovaj je obeležavao spas mnogim hrišćanskim narodima, a posebno Srbima koji su svoje poslovanje u tom periodu vodili i život provodili između dva rata - s Austrijancima i Turcima.
U Boljevcima prolazimo pored slovačkog groblja, koje je smešteno nedaleko od protestantske slovačke crkve. Slovaci su južno od Fruške gore ovde najbrojniji i žive u harmoniji reklo bi se sa Srbima i ostalim etničkim grupama, još od druge polovine dalekog nam XVIII veka.
Skrećemo ka Lovačkom domu i pravimo kraću pauzu dok razgledamo okolinu i deo sa fazanima, kao i mogućnosti koje lovci u svojoj sekciji nude. Čak smo dobili i poziv da svratimo narednog dana na paprikaš od divljači. :)
Nastavljamo našu rekreativnu vožnju ka nautičkom selu Biser, koje predstavlja pravi dragulj na obali Save.
Sa skromnom ponudom i odličnim uslovima za rekreaciju zadovoljilo je naše potrebe za aktivnim odmorom.
Iako je pesak na terenu za odbojku bio vreo nije smetalo da se odigra partija i uživa u prirodi nadomak glavnog grada. Neki su slobodno vreme iskoristili za osveženje u reci, a neki su uživali u ćaskanju na terenu ispod kojeg se nalaze neispričani prohujali vekovi i ostaci drevnog naselja - Bućaš.
U poslepodnevnim časovima nastavljamo našu vožnju ka sledećoj destinaciji vezanoj za lokalnu tradiciju.
Naime, ovde slavlja traju takoreći 365 dana u godini, ako nije prestupna.
Tako i mi dokotrljasmo do etno-galerije Stajkova kuća i obiđosmo mali ali značajan kompleks, sa ljubaznom kustoskinjom, koja je ujedno i potomak vlasnika ovog imanja.
U ovom prostoru susreću se srpska i slovačka kultura i prikazuju običaji i tradicija obe etničke grupe tokom viševekovnog suživota.
Mi smo imali priliku da degustiramo i razne đakonije slatke i slane, sve kako su to nekada Slovakinje i Srpkinje pripremale. Poslepodne usledilo je i proglašenje najbolje štrudle i nadlacke, a mi smo otkotrljali u susret sledećim Točkovima tradicije.
Maja Vlaisavljević
lagana rekreativna i bezbedna vožnja
najjužniji manastir srpskog Atosa
selo od tradicije
pauza od vožnje i igre
na točkovima u susret tradiciji
do sledećeg kotrljanja
Нема коментара:
Постави коментар