Sunce, mirno, bez vetra, subota, skoro pa proleće kao da je tu...
Hoćemo, nećemo... da li ili ne?
Ipak, 5. oktobar je dan za promene, pa i mi izlazimo van okvira surčinske opštine.
Zakotrljali smo se i ka Obedskoj bari. Put solidan, između nepreglednih polja zasađenih lešnikom, lubenicama, kukuruzom, pšenicom, jabukama ...
Slušamo zanimljive priče o doživljajima vragolastih devojaka sa sela od pre pedesetak godina i smešno nam je, a u isto vreme i poučno, kako se to nekada živelo. :D
Prolazimo prvo kroz Ašanju. To je malo mesto iz kojeg je jedan od narodnih heroja Jugoslavije iz drugog svetskog rata. Po njemu čak neke ulice u Surčinu i osnovne škole na Novom Beogradu nose ime.
Takođe, s leve strane ostaje nam lokalna crkva žuto ofarbanih fasada. Pažnju privlači spoljašnost, različitih kontura u odnosu na sva slična zdanja u okolini, kod kojih uglavnom dominira zakasneli barok.
Sagrađena je 1838., još u vreme kada su ovde Srbi živeli u državi Austrougarskoj, ali u stalnom kontaktu sa tadašnjom vladom Miloša Obrenovića. Zbog slabije povezanosti sa većim gradovima ikonostas je napravljen tek šest decenija kasnije, i to u novosadskoj radionici Luke Aleksejevića i posvećena je sv. arhangelu Gavrilu.
Međutim, drugi svetski rat dospeo je čak i u ovaj naizgled zabačen kraj. Tako je crkva tokom oslobodilačkih operacija, pred sam kraj velikog rata porušena. Znatno kasnije, na dan slave izvršeno je zvanično otvaranje popravljenog zdanja, o kom meštani brinu i održavaju dobrovoljnim prilozima.
Nastavljamo vožnju i nailazimo na putokaz ka našem cilju. Piše 3 km. Al' ko će ga znati šta su time mislili. Za nas i njih očigledno merni sistem nema iste koordinate, pa tako mi do ulaska u specijalni rezervat prirode izmerismo 7 km. :)
Ali, to nije pokvarilo ni vreme, ni naše raspoloženje i istraživački duh.
Na jednom travnatom trouglu, gde se danas mogu videti ljudi kako čekaju međugradski Lasta autobus, za okolna mesta, nekada je bila močvara i ševar. Na tom vodoplavnom terenu princ Rudolf Habzburški, sin cara Franje Josifa I i unuk Franca Ferdinanda, je voleo da lovi.
Posle njegove misteriozne smrti u dvorcu Mayerling, podignut je ovde spomenik, njemu u čast. Sav okružen belom kamenom ogradom isticao se u nepreglednom zelenilu od dana kada je osvećeno mesto i kada je prisustvovao deo članova carske porodice Habzburg, prinčevih prijatelja, poznanika i radoznalog sveta.
Nedaleko je osmatračnica za ptice, koje je ovaj rekli bi čudak obožavao, mada može da posluži i lokalnim lovcima kao čeka. Ko voli da diše punim plućima može to obeleženom šumskom stazom zdravlja.
Mi ipak kotrljamo dalje i prolazimo kroz naredno naselje, Obrež, preskačući, rekla bih belouške, mada nije isključeno ni da se radilo o šarkama, koje su pokušavale da dogmižu s jedne strane puta na drugu, al' nisu bile brže od automobila koji povremeno ovuda prolaze ...
Posle onih "3 km" i nekoliko ravničarskih krivina stižemo i do glavnog ulaza u specijalni rezervat prirode Obedska bara.
Takozvana "Potkovica" udaljena je od Bojčinske šume i surčinske opštine dvadesetak kilometara. Ušuškana u nekadašnje korito reke Save skriva tajne članova kraljevskih porodica Habsburg i Karađorđević.
Tokom kriznih godina i hiperinflacije na Balkanu proglašena je Ramsarskom konvencijom za močvarno područje od izuzetnog značaja. Zašto? Pa, najpoznatija je po pticama, ali i druge retke vrste živog sveta nastanjuju ovaj predeo. Na primer, godinama traje pokušaj povratka ibisa - retke ptice selice, o kojoj može da se napiše dosta toga...
Do nekog narednog kruga na Točkovima tradicije veliki pozdrav od ekipe Kluba ruralne omladine Surčina i Ferksovaca.
Maja Vlaisavljević
krenuli smo na daleke pute
i mi magare za trku imamo :)
omiljeno mesto za birds-watching i lov na divljač
vidikovac ka prašumi Debela gora
do nekog narednog kotrljanja na Točkovima tradicije
